San (Radoš Radović)

Moj život je san. Spakovati u kofer svoj karakter, sve svoje stavove, ljubav i mržnju, zaključati i ostaviti da ih nagrize zub vremena, to bi bio podvig. Okrenuti leđa dosadnoj i pokvarenoj stvarnosti i sanjati velike i lijepe snove za mene znači živjeti. Otići bez pozdrava na put bez povratka i zaboraviti sve ono što je bilo. Nekad želim da me svi zaborave, da isparim, da nestanim, da se izgubim kao dim od cigarete što se gubi pred povjetarcem. Želim da se put kojim prođem pretvara u brisani prostor i da ne mogu da se okrenem nazad. Šta bi bio život bez sanjarenja? Samo golo drvo bez plodova, rijeka bez riba, grad bez ljudi. Par puta sam se i budio iz mojih snova, ili su me možda drugi budili. Tada sam pokušavao da živim po šablonu, ukalupljen kao i ostali, ali padao sam. Moja duša je krvarila, mučio sam se, lutao sam, bilo mi je teško, nisam znao da budem kao drugi. Tada sam shvatio da nikad ne treba da prestanem da sanjam, nikad ne treba da se budim. U paklu ljudskog egoizma, u vremenu kad su ljudi sve drugo osim onoga što bi trebali da budu ja sam odlučio da sanjam. Jer samo su snovi ti koje niko ne može da mi uzme, samo su snovi odraz sopstvene kreacije i težnje ka savršenstvu. Sve u životu je prolazno, samo snovi ostaju vječni, oni uvijek rastu i razvijaju se. I da me pitate da li bi željeo da mi se snovi ostvare, ja ne znam šta bi vam rekao. Dobro bi razmislio, a možda i posle tog silnog razmišljanja opet ne bi znao šta da vam kažem. Jer ako se snovi ne ostvare onda izgleda da je sanjarenje bilo uzaludno, eh, kad bi sanjarenje moglo da bude uzaludno? Nikad! A ipak ako se snovi ostvare, e toga me je naročito strah, jer onda ću da se probudim, namučim se i nestanem.